Na današnji dan 1939.godine nemačke trupe su ušle u Prag i uspostavile protektorat Trećeg rajha. Ulasku nemačke vojske u Čehoslovačku je prethodio ultimatum koji je Hitler dan ranije uputio predsedniku Čehoslovačke Emilu Hahi.
Hitler je 15.marta pozvao Hahu na pregovore u Berlin gde je u suštini nateran da potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Hitler je pretio bombardovanjem Praga i opštim napadom nemačke vojske, pošto čehoslovačka vlada nema kontrolu nad svojom teritorijom. Tokom razgovora čehoslovački predsednik je imao srčani udar ali su ga nemački lekari lekovima održali budnim. Na kraju, iscrpljen i bolestan Haha je potpisao kapitulaciju čehoslovačke vojske i države.
U isto vreme je Slovačka je proglasila nezavisnost. Mađarska je iskoristila situaciju i istog dana je okupiran južni deo Čehoslovačke.
Ovo je bio završni čin drame koja je počela u septembru 1938.godine pregovorima u Minhenu. Za manje od šest meseci, jedna od najjačih evropskih država je pala pod uticaj nacističke Nemačke.
U Čehoslovačkoj je početkom 1938.godine živelo više od 3.000.000 Nemaca. Većina je živela u pograničnoj oblasti Sudet, u zapadnoj Čehoslovačkoj. Sudetska oblast je prostrana teritorija koja obuhvata četvrtinu Čehoslovačke, koja je bogata cinkom, grafitom, ugljem i bakrom. Ne treba napominjati da se na ovoj teritoriju nalazila većina čehoslovačkih graničnih utvrđenja. U leto 1938.godine je počela da se zahuktava kampanja protiv Čehoslovačke. Hitler je koristio svaku priliku da pokaže kako se Nemci u Čehoslovačkoj nalaze u teškom položaju i da ih vlasti šikaniraju i zlostavljaju.
Čehoslovačka je u tom trenutku bila peta vojna sila Evrope, a imala je sklopljen odbrambeni savez sa Francuskom i SSSR-om. Pomoć SSSR-a je bila uslovljena klauzulom po kojoj da bi SSSR pomogao Čehoslovačkoj bilo je potrebno da prvo Francuska pruži pomoć. Na papiru Čehoslovačka je imala jak položaj, ali u stvarnosti situacija je bila znatno drugačija. Francuska nije bila voljna da uđe u sukob sa Nemačkom bez podrške Velike Britanije. Istovremeno, britanska vlada se se plašila da bi rat mogao dovesti do akcije SSSR-a prema pribaltičkim državama. Rešenje čehoslovačkog čvora se nalazio u rukama Francuske i Velike Britanije. Kako obe države nisu bile volje da zbog Čehoslovačke izazivaju Hitlera, njihovi državnici su bili popustljivi. Sredinom septembra situacija je postala krajnje zategnuta. Britanski premijer, Nevil Čembrlen (Neville Chamberlain), je 15.septembra dao predlog da se u Sudetu organizuje plebiscit. Francuski premijer, Eduard Deladje (Édouard Daladier) se tri dana kasnije složio sa britanskim predlogom. Hitleru je predloženo da se sve oblasti u kojima Nemci čine više od 50% stanovništva pripoje Nemačkoj. Predlog je dat bez ikakvih konsultacija sa čehoslovačkom vladom što je izazvalo gnev u Čehoslovačkoj, pa je vlada plan odbila. No, Francuzi i Britanci su izvršili jak pritisak na Čehoslovačku, pa je vlada 21.septembra ipak dala pristanak na anglo-francuski predlog.
Čembrlen se 22.septembra ponovo sreo sa Hitlerom, koji je postavio novi ultimatum. Traženo je da Čehoslovačka do 28.septembra evakuiše vojne snage iz Sudeta. Čembrlen je Hitlerov predlog preneo predsedniku Čehoslovačke i premijeru Francuske. Čehoslovački predsednik, Eduard Beneš, je odbio Hitlerov zahtev, a vlada je 23.septembra objavila opštu mobilizaciju. Francuska je sledećeg dana objavila delimičnu mobilizaciju.
Na nagovor britanske vlade, Benito Musolini (Benito Amilcare Andrea Mussolini) je predložio da se održi konferencija četiri sile (Francuska, Italija, Nemačka i Velika Britanija) na kojoj bi se rešilo pitanje Sudeta. Musolinijev predlog je odmah prihvaćen, pa su se 29.septembra, u Minhenu, sastali Čembrlen, Deladje, Hitler i Musolini.
Istovremeno, Musolini se dogovorio sa Hitlerom da podrži njegove zahteve. Kako bi sve delovalo uverljivije, on je na konferenciju došao sa gotovim predlogom za rešenje krize. „Italijanski plan“, je u stvarnosti pripremio Herman Gering, a predviđao je da se ceo Sudet pripoji Nemačkoj, uz povlačenje svih vojnih čehoslovačkih snaga najkasnije do 10.oktobra.
Sastanak je počeo u 12:45, a Hitler je ponovio svoje zahteve. Musolini je zatim izneo „italijanski“ kompromisni plan, koji su Čembrlen i Deladje prihvatili. Sporazumom je predviđena tačna satnica povlačenja čehoslovakih trupa, kao i formiranje međunarodne komisije koja bi organizovala plebiscit u mešovitim oblastima. Sporazum je predviđao da sve potpisnice budu garant granica nove Čehoslovačke. Francuska i Velika Britanija su obećale da će pružiti podršku Čehoslovačkoj u slučaju napada.
Čehoslovačka vlada je poslala u Minhen dva predstavnika, ali njima nije dopušteno da prisustvuju pregovorima. Oni su u deset časova uveče, obavešteni o dogovoru velikih sila. Njima je tada rečeno, da ukoliko ne prihvate sporazum, Čehoslovačka će morati sama da se suoči sa Nemačkom. Nakon anglo-francuskog ultimatuma vlada Čehoslovačke se složila. Minhenski sporazum je potpisan u jedan čas 30.septembra 1938.godine.
Sledećeg dana, Čembrlen je sa Hitlerom potpisao zajedničku britansko – nemačku deklaraciju kojom bi se sva ostala nerešena pitanja rešila mirnim putem. Čembrlen će po dolasku u London reći „Ovo je mir za naše pokolenje!“ Mir koji će trajati manje od godinu dana. Nemačke trupe su 1.oktobra prešle granicu i bez ispaljenog metka zaposele Sudet.
U martu Čehoslovačka je prestala da postoji kao nezavisna država.
