Svi koji su pogledali film Tesna koža sećaju se uvodne scene u kojoj Dimitrije Pantić velikim budilnikom koji zvoni budi ukućane. Ali kako su se ljudi budili pre pojave budilnika.
Industrijska proizvodnja je od ljudi zahtevala da rad počne u isto vreme a kako su časovnici bili vrlo skupi postavilo se pitanje kako ustati na vreme za posao. U Engleskim gradovima to je dovelo do novog zanimanja “knocker upper” u bukvalnom prevodu to bi značilo kuckati gore ili kucati na prozor. Najbolji prevod bi bio ljudski budilnik. Njihov zadatak je bio jednostavan za skromnu naknadu oni bi budili ljude u dogovoreno vreme. Kako su u engleskim gradovima spavaće sobe uvek na spratu, ljudski budilnici su imali dugački štap kako bi dohvatili gornje prozore. Pored štapa za buđenje su korišćeni gumeni čekići, čegrtaljke kao i duvaljke.
Kucali bi tri, četiri puta na prozor i zatim bi nastavili dalje kako bi probudili i ostale klijente. Kako bi se sprečilo besplatno buđenje samo kuckanje je bilo tiho, dovoljno da čuju ljudi u sobi ali ne i u susednom stanu. Ovo nije bio nimalo lak posao, trebalo je ustati po noći. Dobro se orjentisati u mraku i probuditi sve klijente na vreme.
Kako se razvijala industrija tako se posao budilnika širio. No, industrijska proizvodnja je s početka XX veka učinila časovnike dostupnijim i ljudski budilnici su polako ostajali bez posla. Karolina Džejn Kuzinas poznata i kao baka Kuzinas je bila poslednji ljudski budilnik u Poolu, gde je budila ljude sve do 1918.godine kada je otišla u penziju.
Porodica Meri Smit je bila jedna od poslednjih koja se bavila ovim poslom u istočnom Londonu.
Kada su se sredinom XX veka pojavili jeftini budilnici posao je u većini mesta zamro a poslednji ljudski budilnici su prestali sa radom sedamdesetih godina prošlog veka.
