Veliki rat je predstavljao prekretnicu u istoriji ljudskog roda kako po resursima koji su upotrebljeni, tako i po žrtvama. Smrt je bila izvesna na poljima Flandrije, Galicije i u brdima Italije i Srbije. U avgustu 1914.godine na Ceru je svoje živote izgubilo više od 23 austro-ugarskih vojnika kao i oko 16.500 srpskih. Potom su usledile bitke u kojima je život vredeo tako malo. Bitka za Verden je trajala skoro godinu dana a statističari su izračunali da je svakog meseca ginulo po 70.000 vojnika, a 1916.godinu nije preživelo oko 340 hiljada Nemaca i oko 380 hiljada Francuza. Britanska armija je prvog dana bitke na Somi izgubila 57.470 vojnika, a prvi jul je ostao ubeležen crnim slovima u istoriju Velike Britanije.
Mladići Amerike, Austro-Ugarske, Belgije, Engleske, Francuske, Italije, Nemačke, Rusije, Srbije, Turske… su u rat otišli kao generacija koja je tek trebalo da živi, kao dečaci koji još u sebi nose dečje navike i daleko su od pomisli na kraj i smrt. U trenutku polaska u rat, sve što je u njima postojalo bila je mladićka vera u budućnost, snovi o mogućnosti da menjaju svet. Ali, rat se svom žestinom sručio na njih, desetkovao ih, u temelju pustošio i onesposobio za budućnost.
Kraj velikog rata je najbolje opisao Erih Marija Remark u romanu “Na zapadu ništa”…
XII
Jesen je. Od starih vojnika nije ostalo mnogo. Ja sam posljednji od sedmorice iz našeg razreda.
Svi pričaju o miru i primirju. Svi čekaju. Ako se opet razočaramo, nastupit će katastrofa, nada je suviše jaka, ona se više ne može odstraniti a da ne eksplodira. Ako ne dođe do mira, doći će do revolucije.
Dobijam četrnaest dana odmora, jer sam se malo nagutao gasa.
Sjedim po cio dan na suncu u malom vrtu. Doći će uskoro primirje, sad i ja vjerujem u to. A onda ćemo kući.
Tu staju moje misli i ne mogu ih natjerati da idu dalje. Samo me osjećanja silno privlače i očekuju. To je želja za životom, žudnja za zavičajem, to je krv, zanos spasenja. Ali to nisu ciljevi.
Da smo se vratili kući 1916, iz bola i strahotnosti onoga što smo doživjeli, digla bi se bura. Kad se sad vratimo domovima, bit ćemo umorni, ruine, sagorjeli, bez korjena i bez nade. Više se ne možemo snaći.
Niko nas neće ni razumjeti, jer pred nama se izdiže jedno pokoljenje koje je, istina, provelo zajedno s nama ove godine, ali koje je već imalo svoja ognjišta i svoja zanimanja, i sad će se vratiti svojim starim položajima, zaboravljajući rat, a iza nas raste pokoljenje onakvo kao što smo mi bili nekad, koje će nam biti nepoznato i koje će nas potisnuti.
Izlišni smo samima sebi, mi ćemo rasti, neko će se prilagoditi, neko pokoriti, a mnogi se neće snaći, proći će godine i mi ćemo na kraju propasti.
Ali možda je sve ovo na šta mislim samo sjeta i utučenost koje će nestati kad ponovo budem stajao pod jablanovima i slušao šumor njihova lišća. Nemoguće je da je nestalo one miline koja nam je unosila nemir u krv, onog očekivanja, one neizvjesnosti, tisuću onih lica iz budućnosti, onih melodija iz snova i knjiga, onog šumora i slutnje žena, nije moguće da je sve to uništeno artiljerijskom vatrom, očajanjem i vojničkim bordelima.
Drveće je ovdje zlatno i šareno, plodovi oskoruše crvene se u lisnatom granju, drumovi se gube na horizontu, vojničke kantine bruje kao košnice od vijesti o miru.
Dižem se.
Sasvim sam miran. Neka dolaze mjeseci i godine, mene više ničega ne lišavaju. Sam sam i nemam nade da ih mogu čekati bez straha. Život koji me vodio kroz ove godine još je u mojim rukama i očima. Ne znam da li sam ga savladao. Ali dok je tu, tražit će svoj put bez obzira na ono što u meni govori „ja”.
*
Poginuo je oktobra hiljadu devet stotina osamnaeste, jednog dana kad je na cijelom frontu bilo tako mirno i tiho da se ratni izvještaj ograničio samo na saopćenje da na Zapadu nema ništa novo.
Pao je ničice i ležao licem k zemlji, kao da spava. Kad su ga okrenuli, vidjelo se da nije dugo patio. Lice mu je bilo spokojno kao da je bio skoro zadovoljan što se tako dogodilo.
