Turci su posle ugušenja ustanka zaveli režim sličan dahijskom. Ta nasilja nije hteo da podnosi srpski narod, koji je deset godina živeo u slobodi vodeći junačke borbe.
Već 1814. godine izbila je Hadži–Prodanova buna u zapadnoj Srbiji, koju su Turci lako ugušili. Ova buna je bila uvod u Drugi srpski ustanak. Na narodnom zboru u Takovu 23. aprila 1815. godine za vođu ustanka izabran je Miloš Obrenović (vojvoda iz Prvog srpskog ustanka).
Miloš je na Cveti u Takovu objavio:
“Slušajte braćo. Čujte svekoliki Srbi. Čuj veliko i malo, muško i žensko, koji ste god došli evo ovde danas. A tko nije danas ovde, onaj svakako od vas da čuje i očuje, i da svak dobro razumije i upamti ovo što ću svima sada za vazda prozboriti. Ako ste radi mene imati s vama i pred vama od sada za svagda u opštem poslu i rukovodca za narod i zavičaj i ako ste radi da svi naši trudi budu napredni, a vi sad svi iz jednog ovdi grla pred ovim božijim domom to izrecite i pred svetim oltarom zavjet činite, da vi na vaše duše primate sve ono što bi od ovog preduzetog posla moglo izaći nesreće i postradanja, pak i to da meni sad ovdi obećavate i odmah da mi date punu vlast i slobodnu volju da ja mogu zapovijedati svakom vam i da mogu nakazati (kazniti) svakog koji me god ne bi što hteo poslušati ili koji bi što ukvario.”
Na to svi jednoglasno poviču “Sve na našu dušu, i vrat, i obraz…”. Zatim su svi redom poljubili ruku knezu Milošu i poželeli mu uspeh.
Nakon toga, knez Miloš je u Crnući, gde se okupilo dosta ljudi, ušao u svoj vajat i obukao najsvečanije odelo, uzeo zastavu, izašao napolje i rekao:
“Evo mene, a eto vam rata s Turcima!”
Aprila 1815. godine počela je Knez-Miloševa buna protiv beogradskog Sulejman-paše Skopljaka. Ustanički pokret ubrzo je zahvatio i veći deo beogradskog pašaluka.
Veće borbe vođene su na Ljubiću (kod Čačka), kod Požarevca i na Dublju (u Mačvi) gde su ustanici uspeli da poraze Turke.
Posle prvih ustaničkih uspeha, Turska je pristala na pregovore jer se plašila intervencije Rusije. Marašli Ali-paša i Kuršid-paša su sa Milošem Obrenovićem 25. oktobra 1815.godine zaključili usmeni dogovor kojim je zavedena zajednička srpsko– turska uprava.
Srpske starešine na čelu sa knezom Milošem Obrenovićem sudile su Srbima i kupile poreze koje su predavali Turcima. Sporazum između Miloša Obrenovića i turskog paše Marašlije nije mogao da zadovolji Srbe.
Oni su zahtevali da dobiju punu autonomiju oslanjajući se na odredbe Bukureškog ugovora. U toj borbi za autonomiju Srbima je pomogla Rusija. Sultan je bio prinuđen da Hatišerifom (1830. god.) prizna Srbiji potpunu unutrašnju autonomiju.
