Danas se obeležava 75 godina od napada SSSRa na Finsku. Sovjetske trupe su 30.novembra krenule u napad duž finsko-sovjetske granice. Iako je očekivana brza pobeda SSSRa Finci su uspeli da iznenade sve svojom hrabrom odbranom.
U aprilu 1938.godine, SSSR je iz odbrambenih razloga zatražio od Finske razmenu teritorija. Naime, rukovodstvo SSSRa je smatralo da je položaj Lenjingrada suviše izložen imajući u vidu da se nalazi u blizini sovjetsko-finske granice. Predlog SSSRa nije naišao na odobravanje u Finskoj tako da su pregovori završeni neuspehom. No u leto 1939.godine situacija se bitno promenila, Potpisivanje sporazuma Ribentrop-Molotov, 23. avgusta 1939.godine je osiguralo zapadne granice SSSRa, a u tajnom delu sporazuma su podeljene interesne sfere Nemačke i SSSRa. Ribentrop je prihvatio da Finska bude u sovjetskoj zoni uticaja.
Nemački napad na Poljsku 1. septembra, je pratila sovjetska invazija sa istoka, tako da je za manje od mesec dana sa karte izbrisana Poljska. Njene teritorije su međusobno podelili Nemačka i SSSR.
Kako je uticaj Velike Britanije i Francuske oslabio na istoku Evrope, a savez sa Nemačkom je SSSRu pružio priliku da ponovo pokrene pitanje granica sa Finskom. Sovjetski Savez je u oktobru 1939.godine zatražio da se granica između Finske i SSSRa pomeri 25 kilometara severno od Lenjingrada. Takođe je zatraženo da Finska ustupi poluostrvo Hanko na 30 godina Sovjetskom Savezu radi izgradnje mornaričke baze. U zamenu, Sovjetski Savez je ponudio Finskoj veliki deo Karelije (dva puta veći, ali manje razvijen).
Finska vlade je odbila sovjetske zahteve. SSSR je na ovo odgovorio prikupljanjem trupa na granici. Kada je grupa sovjetskih vojnika poginula 26.novembra kod sela Majnile SSSR je zahtevao da se Finska izvini zbog incidenta i da povuče svoje snage 20-25 kilometara od granice. Finci su porekli bilo kakvu odgovornost za napad i odbili da se povinuju zahtevima. Sovjetski Savez je iskoristio to da se povuče iz sporazuma o nenapadanju. 30. novembra.
Nakon otvaranja arhiva KGBa je otkriveno da su jedinice NKVDa tukle položaje sovjetskih graničara u selu Majnile kako bi se za napad optužila Finska.
Crvena armija je 30.novembra 1939.godine napala Finsku sa 23 divizija i ukupno 450.000 vojnika, koji su brzo stigli do Manerhajmove linije. Satelitski režim je uspostavljen u okupiranom finskom pograničnom mestu Terijoki (sada Zelengorsk) 1. decembra 1939. pod okriljem Finske Demokratske Republike i na čelu sa Otoom Vile Kusinenom zbog i diplomatskog (ona je odmah postala jedina vlada u Finskoj koju je priznavao SSSR) i vojnog cilja (nadali su se da će to izazvati da socijalisti u finskoj armiji dezertiraju i prebegnu na rusku stranu). Ova republika nije bila posebno uspešna, ali je postojala do 12. marta 1940. i na kraju je ušla u sastav sovjetske Karelsko-Finske SSR.
Pravci napada Crvene armije i važnije formacije obe strane
U blizini sovjetske granice Finska je između dva rata izgradila odbrambeme položaje koji su bili poznati kao Manerhajmova linija. Gradnja ove utvrđene odbrane je počela 1920.godine i prva faza je završena 1924.godine, a druga faza je započeta 1932 godine i do novembra 1939.godine još uvek nije bila završena. Dvadesetih godina je izgrađeno oko stotinu bunkera od običnog betona.
U drugoj fazi su građeni bunkeri za smeštaj trupa, dimenzija 15 – 20 puta 5 – 6 metara. No, raspoloživa sredstava su dozvoljavala gradnju nekoliko bunkera godišnje. U međuvremenu su kostruisani i novi bunkeri kod kojih je armirani beton korišćen samo za borbene položaje. Bunkeri su tako ukopavani da su od vazdušnih udara bili zaštićeni sa dva do tri metra zemlje i od jedan do tri metra kamena.
Linija je imala 157 betonski mitraljeskih bunkera i osam artiljerijskih. Treba reći da su Finci svoje bunkere vešto kamuflirali uz maksimalno praćenje konfiguracije terena, tako da su iskorišćena i brojna oborena stabla, šume, bare i močvare.
Finska je mobilisala 180.000 ljudi, koji su zaposeli položaje na Manerhajmovoj liniji. Finci su primenili partizansku taktiku, koristeći se boljim poznavanjem terena, i lošom organizacijom sovjetskih jedinica. Skijaški odredi Finaca u kamuflažnim uniformama su napadali sovjetske trupe koje su se razvukle duž uskih puteva. Taktika udri i beži je iznenadila sovjetske komandate. Finci su u borbama sa sovjetskim oklopnim jedinicama koristili improvizovane bombe od benzina, Molotovljeve koktele. Zima 1939/40 je bila izuzetno hladna, temperature od minus -40° su bile veoma česte. Hladnoća je Fincima olakšala noćne borbe jer su sovjetske trupe pokušavale da se ugreju uz logorske vatre.
Iako je očekivano da će sovjetskim trupama pomoć pružiti i finski socijalisti, ovo se nije dogodilo. Staljin, i sovjetski politički vrh je očekivao brzu i laku pobedu, a njihov optimizam je bio poguban za trupe na terenu. Jedinice su nastupale u gustim strojevima primenjujući taktike koje su bile zastarele još u Prvom svetskom ratu. U Staljinovim čistkama je nastradao veliki broj oficira divizijskog i višeg ešalona, čime je efikasnost vojske dovedena u pitanje. Istovremeno je uvođenje političke kontrole kroz komesare sovjetsku vojsku dodatno paralisalo. Taktike koje su bile zastarele još u Prvom svetskom ratu su bile ponekad korišćene. Mnogi sovjetski vojnici su izgubljeni jer njihovi komandanti nisu smeli da narede povlačenje.
Tehnički sovjetska vojska je bila slabo pripremljena za rat koji je trebala da vodi. Sovjetske motorizovane jedinice su bile posebno ranjive, a kako su vremenski uslovi bili nepovoljni nije bio redak slučaj da motori svih vozila budu u pogonu 24 časa kako bi se izbeglo smrzavanje.
Na glavnom frontu na Karelijskoj prevlaci Finci su raspolagali sa 130.000 vojnika i 500 topova, dok je Crvena armija imala 200.000 ljudi, 900 topova i 1.000 tenkova.
Finska vojska je za razliku od drugih bila ograničena raspoloživim finansijskim sredstvima. Na početku rata, samo vojnici koji su prošli vojnu obuku su imali uniforme i oružje. Ostatak je morao da se snađe sa svojom odećom koja je naličila uniformama finske vojske uz dodatak oznaka. Ove improvizovane uniforme su dobile ime ”Model Kahander”, po ondašnjem premijeru Aimu Kahanderu. Finci su nadoknađivali svoj nedostatak opreme masovnim korišćenjem opreme, oružja i municije koje su oduzeli od neprijatelja. Na njihovu sreću, armija nije promenila kalibar svog oružja posle nezavisnosti i mogla je da koristi sovjetsku municiju. Slabo trenirani i loše vođeni sovjetski vojnici su išli pravo u ruke Fincima, dopuštajući im da šansu da zarobe ratni plen.
Jedan od najpoznatijih poraza u vojnoj istoriji je Ratinsnska operacija, tokom bitke za Sumusalmi. Sovjetska 44. pešadijska divizija (oko 25.000 vojnika) je skoro kompletno uništena kada je upla u zamku 300 finskih vojnika. Ova mala jedinica je uspela da zaustavi napredovanje sovjetske divizije, a 6.000 finskih vojnika je odseklo put za povlačenje Sovjetima, razbijajući ih na male grupe koje su kasnije uništavane jedna po jedna. Finci su tokom borbi izgubili 800 vojnika dok je više od 23.000 sovjetskih vojnika nastradalo u ovoj operaciji. Finci su zarobili 43 tenka, 71 poljska i protiv-avionska topa, 29 protiv-tenkovska topa, 260 kamiona, 1170 konja i veliki količine oružja, municije i medicinskog materijala.
Vazdušne borbe tokom Zimskog rata
Finsko ratno vazduhoplovstvo (Ilmavoimat) je formirano kao samostalni rod vojske 6.marta 1918.godine, nepunih godinu dana nakon proglašenja nezavisnosti. Prvi avion je bio poklon švedskog grofa, Erika fon Rosena, čiji je grb, plava svastika, postao i grb finskog ratnog vazduhoplovstva.
Tokom dvadesetih godina komanda Ilmavoimata je radila na razradi nove vazduhoplovne taktike. Za razliku od velikih vazduhoplovstava koje su prednost dala razvoju strateške bombarderske avijacije (teorije Đulija Dueta i Bilija Mičela) Finci su dali prednost lovačkoj avijaciji. Velika pažnja je posvećena obuci pilota, kako u pilotaži, tako i u preciznosti gađanja.
Od 1935.godine kao osnovna formacija postalo je odeljenje od četiri aviona što će se tokom Drugog svetskog rata pokazati kao znatno praktičnije od do tada uobičajene grupe od tri aviona (vođa i dva pratioca). Svako odeljenje je delovalo autonomno u odnosu na drugo i često je praktikovan dvostruki napad, jedno odeljenje bi napalo čeono a drugo sa krila.Zanimljivo je da je među finskim pilotima važilo pravilo: “Ko prvi vidi neprijatelja, prvi napada”.
Tokom 1939.godine SSSR je vršio politički pritisak na Finsku da se pomere granice na Karlenjskoj prevlaci. Nakon što je Finska to odbila 30.novembra trupe SSSR–a su prešle granicu. Rat je potpuno zatekao finske oružane snage koje su bile dobro obučene, ali tehnički loše opremljene. Ilmavoimat je na početku rata imao četiri vazduhoplovna puka sa 122 aviona, od kojih su se samo lovci Fokker D.XXI (36) i bombarderi Bristol Blenheim Mk. I (16) mogli smatrati modernim avionima. Svaki puk je imao dve ili više vazduhoplovnih grupa sa 2 do 4 eskadrile. Eskadrila je imala osam operativnih aviona podeljenih u dva odeljenja.
Nasuprot Ilmavoimatu raspoređeno je oko 2000 sovjetskih aviona: 7.vazduhoplovna armija – 700 aviona; 8.vazduhoplovna armija – 500 aviona; avijacija Baltičke flote – 470 aviona; Strateška bombarderska grupa – 300 aviona. Sovjetski napad je počeo bombardovanjem finskih gradova, dok se Ilmavoimat već na početku rata ograničio na pružanje podrške trupama na Majnhajmovoj liniji. Tokom operacija došla je do izražaja obučenost finskih pilota koji su oborili 208 sovjetskih aviona. Zanimljivo je da su piloti koji su leteli na Fokerovom lovcu D.XXI oborili čak 130 sovjetskih aviona. Bombarderi VVSKA-a su obavili tokom rata oko 44000 letova, ali to nije oslabilo finsku odbranu.
Ilmavoimat je na kraju rata bio znatno jači nego na početku jer je u međuvremenu nabavljen veći broj aviona u inostranstvu: 12 Bristol Blenheim Mk. I, 35 FIAT G.50, 7 Caudron C-714, 45 Gloster Gladiator Mk. II i 40 Morane-Saulnier MS–406. Tokom 1940.godine Ilmavoimatu su isporučeni i lovci Brewster B. 239 Buffalo (40) i Hawker Hariken Mk. I (12). Nakon kapitulacije Francuske Nemačka je Finskoj prodala 44 Curtiss Hawk 75A kao i izvestan broj MS-406.
Pomoć hrabrim Fincima
Svetska javnost je u velikoj meri podržavala Finsku. Drugi svetski rat je tek bio počeo, a u to vreme je bio jedini sukob pored nemačke invazije na Poljsku, i zato je privlačio veliku pažnju. Sovjetska agresija je +ocenjena kao neopravdana, a Francuska i Velika Britanija su uputile pomoć. Finski emigranti iz Sjedinjenih Država i Kanade su se vratili kući, a mnogi dobrovoljci (jedan od njih budući glumac Kristofer Li) su doputovali u Finsku da bi se pridružili finskim snagama: 1.010 Danaca, 895 Norvežana, 346 proteranih Finaca i 210 dobrovoljaca raznih nacionalnosti su došli u Finsku pre kraja rata.
Švedska je na početku rata objavila da se smatra nezaraćenom stranom pre nego neutralnom zemljom (kao što je bila u ratu između nacističke Nemačke i Saveznika) je pružila veliku pomoć Fincima. Šveđani su u Finsku slali vojni materijal, novac, humanitarnu pomoć, a 8.700 Šveđana se dobrovoljno javilo da pomogne. Šveđani su formirali jednu vazduhoplovnu jedinucu koje je u januaru 1940.godine učestvovalo u borbama. Ova jedinica je imala 12 lovaca, 5 bombardera. Postojala je i dobrovoljačka radnička jedinica, od oko 900 radnika i inženjera. Švedski dobrovoljački korpus je smenio 5 finskih bataljona u Markajarviju polovinom februara. Zajedno sa tri preostala finska bataljona, korpus se suočio sa dve sovjetske divizije i spremao se za napad polovinom marta, ali je sprečen mirovnim sporazumom.
Sovjetske vlasti su 29.januara preko švedskih diplomata predložili prekid neprijateljstava. U međuvremenu Francuska i Velika Britanija su donele odluku da pošalju vojne trupe u Finsku. U februaru 1940, Saveznici su ponudili pomoć: 100.000 britanskih i 35.000 francuskih vojnika koji bi bili iskrcani u norveškoj luci Narvik, Ove trupe su trebale da u Finsku stignu preko Švedske u isto vreme obezbeđujući linije snabdevanja tokom puta. Dogovoreno je da plan počne 20. marta pod uslovom da Finci mole za pomoć. Saveznici su verovali da bi na ovaj način Norveška i Švedska prišle saveznicima.
Francusko-britanski plan je podrazumevao da se zauzmu teritorije severno od linije Stokholm-Geteborg ili Stokholm-Oslo. Plan je kasnije izmenjen tako da je trebalo osigurati severnu polovinu Švedske i ograničen deo obližnje norveške obale.
Švedska vlada, na čelu sa premijerom Per Albinom Hansonom, je odbila da dopusti prelaz oružanih snaga kroz švedsku teritoriju. Iako se Švedska nije proglasila neutralnom u Zimskom ratu, ona je bila neutralna u ratu koji je uključivao Francusku, Ujedinjeno Kraljevstvo i Nemačku.
Švedski kabinet je takođe odlučio da odbije ponovljene molbe Finaca za regularnim švedskim trupama koje bi bile raspoređene u Finskoj, a na kraju su Šveđani stavili do znanja da se njihova podrška u oružju i municiji ne može pružati još dugo. Diplomatski, Finska se nalazila između savezničkih očekivanja dugotrajnog rata i skandinavskih strahova da bi se neprekidni rat proširio na susedne zemlje (ili velikog talasa izbeglica koje bi bile rezultat poraza Finaca). Takođe, Nemaci su predlagali jasan savet za mir i koncesije – oni su nagoveštavali sa se te koncesije ”mogu uvek kasnije poboljšati”.
Dok su Berlin i Stokholm vršili pritisak na Helsinki da prihvati mir pod lošim uslovima, Pariz i London su imali suprotan cilj. S vremena na vreme, različiti planovi i računice su predstavljane Fincima. Za početak, Francuska i Velika Britanija su obećale da će poslati 20.000 ljudi koji će stići do kraja februara, samo pod izričitim uslovom da će tokom svog puta ka Finskoj dobiti priliku da okupiraju severni deo Skandinavije.
Do kraja februara, finski vrhovni komandant, feldmaršal Manerhajm, je bio pesimističan u vezi vojne situacije. Zato je vlada 29. februara odlučila da započne mirovne pregovore. Istog dana, Sovjeti su započeli napad na Vipuri.
Uprkos slabim snagma koje bi stigle do Finske, znanje o planovima je stiglo u Sovjetski Savez i dosta je donelo njihovoj odluci da potpišu primirje kojim će okončati rat. Dokazivano je da bez pretnje od savezničke intervencije, ništa ne bi zaustavilo Sovjete od osvajanja cele Finske zahvajujući očevidnoj brojnosti i naizgled beskrajnim rezervama vojnika.
Primirje
Krajem zime je postalo jasno da sovjetske snage postaju iscrpljene, a nemački predstavnici su predlagali da bi Finska trebalo da pregovara sa Sovjetskim Savezom. Sovjetske žrtve su bile brojne, a situacija je bila razlog političkog osramoćenja sovjetskog režima. Kako se približavalo proleće, sovjetske snage su rizikovale da budu zaglavljene u šumama. Sovjetski diplomati su uputili novi predlog Fincima 12. februara.
Krajem februara, finska vojska je ostala bez municije, a Crvena armija je na front rasporedila sveže snage. Imajući sve u vidu, finska vlada je 29. februara, finska vlada je pristala na pregovore. U isto vreme je Crvena armija uspela da probije Manerhajmove liniju i da napreduje sve do predgrađa Vipurija. Finska vlada je predložila primirje istog dana, ali je sovjetska strana želela da održi pritisak i odbila je predlog sledećeg dana. Borbe su nastavljene sve do dana kada je potpisan mirovni ugovor.
Sovjetski obaveštajni izvori su informisali svoje vođe da Saveznici planiraju da intervenišu u ratu, ali ne i o detaljima ili trenutnoj nespremnosti Saveznika. Zato su Sovjeti su bili primorani da traže prevremeni kraj rata pre nego što Saveznici intervenišu i objave rat Sovjetskom Savezu.
Tokom četiri meseca borbi, Sovjeti su pretrpeli ogromne gubitke. Jedan sovjetski general je izjavio da je Crvena armija stekla dovoljno teritorija da sahrani naše mrtve. Procene žrtava variraju od oko 48.000 mrtvih ili nestalih, kako su govorili sovjetski zvaničnici odmah posle rata, do 270.000 prema Nikiti Hruščovu. Kao dodatak, sovjetski gubici u tehnici su bili teški, uključujući oko 2.000 zarobljenih ili uništenih tenkova. Finci su imali 22.830 mrtvih.
Moskovski mir
Prema Moskovskom mirovnom sporazumu iz 12. marta, Finska je bila primorana da preda finski deo Karelije. Teritorija je uključivala grad Vipuri (drugi najveći grad u državi), i industrijski razvijen deo zemlje. SSSRu je ustupljeno oko 10% predratne Finske. Oko 422.000 Karelijanaca, 12% finskog stanovništva, je izgubilo svoje domove. Vojnici i preostali civili su u žurbi evakuisani prema uslovima sporazumima, iako je deo civila odlučio da ostane pod sovjetskom upravom.
Finska je takođe morala da preda deo Sala teritorije, Kalastajansarentsko poluostrvo u Barencovom moru i četiri ostrva u Finskom zalivu. Poluostrvo Hanko je takođe dato Sovjetskom Savezu u zakup kao vojna baza u narednih trideset godina.
