Na današnji dan, 15.aprila pre 101 godine potonuo je u tom trenutku najveći putnički brod na svetu, Titanik. Brod je građen u brodogradilištu Narland i Volf (Harland and Wolff) u Belfastu a za kompaniju Vajt star lajn (White Star Line). Gradnja je počela 31.marta 1909.godine a trup je u more porinut 31.maja 1911.godine. Na gradnji broda je radilo oko 15.000 radnika u samom brodogradilištu, od kojih je 246 povređeno, a 8 je poginulo tokom gradnje.
Brod je imao dužinu od 269,06 metara, širinu od 28.19 metara, gaz od 10,54 metara i visinu od 32 metara od kobilice do komandnog mosta (ako se mere i dimnjaci visina je iznosila 56 metara). Predviđena je nosivost od 46.000 tona.
Nakrcan brod je imao 52.310 tona. Kako se radilo o za to vreme ogromnom brodu trup je podeljen u 16 vodeno nepropusnih odeljenja i deset paluba. Najniža ili Orlop paluba je iskorišćena za smeštaj skladišta i brodske mašinerije. Na pramcu su postavljena trgovačka skladišta, zatim su postavljena skladišta uglja i kotlarnice. Svaka od šest kotlarnica je imala i svoje skladište uglja kapaciteta 6.611 tona uglja. Brod je imao ukupno 29 kotlova sa 159 ložišta. Svaki kotao je težio 91,5 tona, a što se dimenzija tiče imali su prečnik od 4,8 metara i dužinu od 6.1 metara. Brodska pogonska grupa je kao gorivo koristila ugalj i to oko 600 tona dnevno, koji je u ložišta ubacivalo 176 ložača. Svakog dana iz ložišta je vađeno oko 100 tona pepela.
Ovi kotlovi su davali paru za pogon broda. Za pogon su iskorišćene dve recipročne parne mašine sa četiri cilindra, koje su postavljene bočno dok je na sredini postavljena Parsonova turbina niskog pritiska. Pogonska grupa je imala ukupnu snagu od 46.000 KS (parna turbina je imala 16.000 KS). Recipročne parne mašine su težile po 720 tona, i dužinu od 19 metara. Sama ležišta za mašine su težile oko 195 tona svako.
Paru su prvo koristili recipročne parne mašine, a zatim je sprovođena do parne turbine. Brod su pokretala tri propelera, sa tri kraka od bronze. Bočni propeleri su imali prečni 7,2 metra, dok je centralni bio manji i imao prečnik od 5,2 metra. Kako je brod bio veliki potrošač električne energije, ugrađena su četiri parna generatora od 400 kW, kao i dva pomoćna generatora snage 30 kW na krmi.
Na samoj krmi je postavljeno kormilo 23,98 metara visoko i 4,65 m dugačko a teško preko 100 tona. Za pomeranje kormila su korišćene dve parne mašine (jedna radna a druga rezervna). Brod je imao pet sidara. Takođe na brodu je postojao i vodovod sa pumpama kako bi vode bilo u svakom delu broda. Zanimljivo je da je na brodu postojao i uređaj za deslanizaciju vode u slučaju nužde. Za komunikaciju su korišćena dva bežična telegrafa jačine 1.5 kW, jedan je korišćen kao predajnik a drugi kao prijemnik. Za emitovanje i primanje signala je korišćena žičana antena koja je postavljena između jarbola a 15 metara iznad dimnjaka. Radio uređaji su imali domet od 1.000 milja a njima je upravljalo osoblje kompanije Markoni. Planirano je da putnicima 24 časa na dan bude dostupna usluga slanja i primanja telegrama.
Putnici treće klase su smeštani na donju ili G palubu. Prozori kabina su bili tik iznad nivoa mora. Na ovoj palubi je smešten i teren za skvoš, kao i pošta. Skladišta namirnica, hladnjače i kuhinje su bile smeštene na ovoj palubi.
Iznad se nalazila srednja ili F paluba, na kojoj su smešteni putnici treće i druge klase kao i jedan deo posade. Na ovoj palubi je bila i trpezarija treće klase, bazen i tursko kupatilo.
Na gornjoj ili E palubi su smeštani putnici sve tri klase, kao i drugi deo posade (kuvari, mornari, stjuarti…), a duž ove palube je postavljen dugački hodnik koji je dobio nadimak škotski put, a koristila ga je posada i putnici treće klase.
D ili salon paluba je služila za okupljanje putnika i tu su postojale tri velike prostorije: Salon za prijeme prve klase, trpezarija prve klase kao i trpezarija druge klase. Na ovoj palubi su postojale kabine za putnike prve, druge i treće klase kao i otvoreni prostor za putnike treće klase. Vertikalne neepropusne pregrade koje su štitile brod su se završavale na ovoj palubi.
C paluba je bila poslednja neprekinuta paluba koja je išla od krme do pramca. Na ovoj palubi je formirana i promenada za treću klasu. Kabine za posadu su postavljene ispod pramca, u centralnom delu su postavljene kabine prve klase kao i biblioteka druge klase.
B paluba ili most je predstavljala najviši nivo trupa. ovde su bile takođe kabine prve klase, kao i šest kabina koje su imale sopstvene promenadne palube. Ovde su bili smešteni A La Carte restoran i Café Parisien za putnike prve klase. Ovde se nalazila i soba za pušenje putnika druge klase kao i brodski hol. Na prednjem delu se nalazio tovarni otvor kroz koji je ukrcavan teret na brod. Na krmi je bila promenadna plauba za treću klasu.
Promenadna ili A paluba je imala dužinu od 166 metara, i bila je rezervisana u potpunosti za putnike prve klase. Na ovoj palubi su postavljene i kabine prve klase, kao i sobe za pušenje, čitanje i pisanje, kao i bašta palmi.
Poslednja je bila paluba čamaca. Ovde su postavljeni čamci za spasavanje. Na ovoj palubi se nalazio most i kormilarnica na prednjem kraju, a iza njih su bile kabine za oficire. Sam most je bio za 2,4 metra iznad palube kako bi se obezbedila dobra vidljivost tokom pristajanja broda. Kormilarnica je bila iza i iznad mosta. Na sredini ove palube je bio ulaz za veliko stepenište prve klase, kao i sportska sala za prvu klasu.
Brod je mogao da primi 833 putnika prve klase, 614 putnika druge klase i 1.006 putnika treće kase, tako da je ukupan kapacitet bio 2.453 putnika. Za upravljanje brodom i brigu o putnicima bila je potrebna posada od više od 900 putnika. Tako da je brod prema planovima mogao da primi 3.547 osoba.
Iako je Titanik planiran kao putnički brod, on je bio i poštanski i teretni brod. Po ugovoru sa kraljevskom poštom na brodu je postavljeno skladište od 760 metara kubnih za postanske pošiljke. Za putnike je bilo predviđeno skladište od 550 metara kubnih za putnike prve i druge klase.
Na brodu je bilo 20 čamaca za spasavanje i to 14 standardnih čamaca kapaciteta 65 osoba, četiri montažna čamca kapaciteta 47 osoba, i još dva čamca kapaciteta 40 osoba. U svakom čamcu su bile smeštene namirnice, voda, ćebad i rezervni pojasevi za spasavanje. Na čamce su prikačeni i konopci za spasavanje. Iako su nosači za spasilačke čamce mogli da prime 64 čamca što bi bilo dovoljno za 4.000 osoba, uprava kompanije se odlučila da broj bude 16 što je bilo u skladu sa tadašnjim propisima. Zbog ove odluke u čamce se moglo smestiti svega 1.178 putnika, samo trećina od ukupnog broja putnika.
Ispitivanje broda je počelo 2.aprila 1912.godine samo dva dana pošto su završeni svi radovi. Tokom ispitivanja brod je imao 119 članova posade (78 ložača i vatrogasaca). Brod je prešao 80 milja prosečnom brzinom od 18 čvorova, a postignuta je maksimalna brzina od 21 čvora. Testirano je i “vanredno zaustavljanje” kada brod mora da krene unazad, brodu je trebalo 777 metara i 3 minuta i 15 sekundi da se zaustavi.
Brod je ukupno koštao oko 7.500.000 dolara, što bi preračunato u današnjim dolarima bilo 178.571.000. Naravno, današnji putnički brodovi koštaju od 350 do 900 miliona dolara, što bi možda bio bolji ekvivalet, u odnosu na novac.
Titanik je na prvo putovanje krenuo 10.aprila iz Sauthemptonske luke. Putovanje se završilo 15.aprila na 963 nautičke milje severno od Njujorka, a na 453 milje od Njufaundlenda. Prvi deo putovanja je protekao bez ikakvih incidenata, No, u nedelju 14.aprila u 23:40 brod je udario u ledeni breg. Mornar-osmatrač Fredrik Flit (Frederick Fleet) je uzbunio most. Prvi oficir Vilijam Murdok (William Murdoch) je naredio da se brod zaustavi a zatim je promenio kurs kako bi brod izbegao ledeni breg. Nažalost, Titanik se očešao o ledeni breg što je napravilo rasekotinu duž desnog boka. Ovo je dovelo do prodora vode u pet vodonepropusnih odeljenja. Prema proračunima Titanik je mogao bezbedno da stigne u luku ako bi bila poplavljena četiri vodonepropusna odeljenja. Kako su se odeljenja punila vodom brod je počeo da tone pramcem.
Posada nije bila pripremljena i obučena da obavi evakuaciju putnika. Čamci su spuštani u vodu poluprazni, jer se nije znao kapacitet čamaca. Putnici treće klase su prepušteni sudbini, a mnogi su ostali zarobljeni na nižim palubama. Što se tiče redosleda spasavanja, uglavnom se poštovala tradicija “žene i deca prvo”, tako da su na brodu ostali uglavnom muškarci. Dva sata i četrdeset minuta nakon udara u ledeni breg, brod je počeo da se naginje napred. Kako je voda prodrla u otvore na pramcu Titanik je brzo tonuo. Krma se izdigla iz vode, a kobilica i trup su se prelomili između trećeg i četvrtog dimnjaka. Pramac je zatim potonuo, dok je krma ostala još par minuta na površini. Titanik je potonuo 15.aprila u 2:20. Ljudi su sa broda skočili u vodu, ali imajući u vidu da je temperatura vode bila −2 °C većina je nastradala od hipertemije i srčanog udara. Veliki broj ljudi nije znao da pliva tako da su se oni udavili u ledenoj vodi. U čamcima koji su bili u blizini bilo je mesta za još oko 500 davljenika, ali je samo 13 ljudi izvučeno iz vode.
Od trenutka kada je brod udario u ledeni breg sa broda su upućeni signali “brod u opasnosti”. Posada je ispaljivala rakete, slani su telegrafski i svetlosni signali. Nažalost, brodovi koji su odgovorili na poziv su bili predaleko da spasu ljude sa Titanika. Jedni brod koji je bio dovoljno blizu, Kalifornija, nije primio SOS signale sa Titanika. Posada je videla rakete, ali nije shvatila da je u pitanju poziv u pomoć. Prvi brod je na mesto tragedije stigao oko 4 časa, bio je to poštanski brod Karpatija. Posada ovog broda je spasila 710 ljudi sa Titanika. Oni su stigli u Njujork 18.aprila. Tačan broj žrtava nikada nije utvrđen, a procene o broju nastradalih idu između 1.490 i 1.635. Spasioci su iz mora izvukli samo 333 tela.
Priča o Titaniku je ekranizovana više puta. U Nemačkoj je 1942.godine snimljen film Titanik, zatim je u Velikoj Britaniji 1958.godine snimljen flim Noć za pamćenje (A Night to Remember). Svakako najpoznatiji je Kameronov film Titanik iz 1997.godine.
Tragedija Titanika je za posedicu imala promenu propisa o bezbednosti u SAD i Evropi. Broj čamaca za spasavanje je povećan, a posada i putnici su imali obavezne vežbe evakuacije. Takođe, na brodovima su uvedena 24-časovna radio služba, koja je morala da održava kontakte kako sa drugim brodovima, tako i sa stanicama na obali. Kako bi se ovakve katastrofe sprečile u budućnosti formirana je Međunarodna ledena patrola.
