Odavno je bilo jasno da postoji određeni problem između Užičana i Čajetinaca. Da li je u pitanju sujeta ili zavist teško je odrediti. Kao u svim velikim romanima nekada veliki i moćni teško podnose uspeh nekada manjeg i slabijeg rođaka, posebno kada se kolo sreće obrne. To danas može da se vidi na primeru aerodroma Ponikve.
Čajetinci organizuju Konferenciju o budućnosti aerodroma Ponikve kojoj iz opravdanih razloga nije prisustvovao gradonačelnik Užica Tihomir Petković. Tako da su učesnici konferencije bili uskraćeni za predstavljanje vizije razvoja ovog preduzeća iz ugla Užica.
Nešto više o užičkim stavovima o aerodromu Ponikve javnost je mogla da sazna u izjavi koju je Gradonačelnik dao za internet portal ZoomUE. On je tom prilikom rekao “Pošto je aerodrom naš, užički, prvo ćemo da vidimo šta je naš najveći interes. Jedna mogućnost je da Vlada uloži i stavi aerodrom u funkciju, čime ćemo možda dobiti velike investitore. Možda će Vlada odlučiti ga da zajedno sa nama proda, pa ćemo opet imati veliku korist. Tek kad se te stvari iskristališu, možda ćemo pozvati druge opštine iz regiona da učestvuju u zajedničkom konceptu.”
Iz ove izjave je sve jasno, Užičani tek treba da vide šta je njihov najveći interes, a posle će taj interes da bude usaglašen sa interesima Vlade Srbije. Užički interes je da Vlada nađe investitora ili da predloži prodaju, ako se ove ideje ne realizuju onda će Užičani da razgovaraju sa komšijama.
Jasno je da Užicu aerodrom nije potreban. Užice nema dijasporu koja bi dolazila za praznike u rodni kraj, a nema ni turističku ponudu koju bi privukla turiste iz inostranstva. Ali dijasporu ima Sandžak i Podrinje (posebno istočni delovi Republike Srpske), a turističku ponudu ima Čajetina.
Zašto bi Užičani pomagali komšijskim opštinama. Zašto da turisti na Zlatibor dolaze preko aerodroma Ponikve kada je lakše i bolje preko Surčina, zašto da se gastarbajteri vraćaju preko Užica kada mogu preko Podgorice, Tuzle, Sarajeva i Beograda.
Užice je uvek bilo veliko i to posebno za Zlatibor i Čajetinu. Zlatiborci nemaju većeg grada od Užica, ali izgleda da Užice ima veće planine od Zlatibora i da Užicu Čajetina ne treba. Samo ostaje pitanje šta će biti s Užicem propadne li Zlatibor. Gde će se zaposliti radnici odmarališta Golija koji su sada većinom iz Užica, Maksija, Ideje, Čigote…
Onog trenutka kada političari izgovore reč interes jasno je da tu više nema mesta za principe, i čovek je tada čoveku vuk. Zato treba postaviti pitanje gde je bio interes opštine Čajetina da oslobodi plaćanja odmaralište Golija od komunalnog opremanja kada se ovo odmaralište proširivalo, gde je bio interes opštine Čajetina da ustupi Užicu Sušička vrela, kada je voda u Užicu više nije bila za piće.
Opština Čajetina nije imala interes da pomogne Užicu, ali su Čajetinci bili solidarni. Sada je na redu da Užice pokaže da je solidarno sa svojim komšijama. Čajetini je aerodrom potreban već danas a ne sutra, ili kroz mesec dana ili godinu. Turisti koji dođu na Zlatibor će posetiti i Užice, spomen park “Kadinjača”, prvu hidrocentralu na Đetinji, Narodni muzej, Potpećku pećinu, Zlakusu i Mokru Goru i zato je potrebna saradnja, bez sujete i zadnjih namera. Saradnja koja je uspostavljena u projektima deponije Duboko, i u projektu regionalne turističke organizacije.
Ostaje pitanje hoće li biti mudrosti da se tako nešto učini. Dok se usaglase stavovi grada Užica i Vlade Srbije proći će vreme, a onda će krenuti procedure…
Po svemu sudeći aerodrom Ponikve će morati da sačeka da prođu predsednički izbori da ih slučajno neko ne iskoristi u predizbornoj kampanji. A šta će biti posle, ko zna.
Možda Rajan er i Viz er dogovore jeftine letove za Sarajevo pa im Ponikve neće ni trebati, a Tuzla će otvoriti još jednu kargo liniju za Istanbul pa će se malina za Tursku izvoziti preko ovog aerodroma. Za to vreme Užičani mogu da se ponose da imaju aerodrom sa jednom od najdužih pisti na Balkanu, sa najmanjim procentom maglovitih dana. I da moći će da kažu da je bilo više od 100 letova generalne avijacije dok a za to vreme Tuzla ima više od 2.000 letova komercijalne avijacije.
Samir Aslani
