Nama, koji živimo u 21. veku, čini se teškim pronaći osobu koja će biti „za ceo život“. Upoznajući divne stare ljude po zlatiborskim selima, u okviru projekta „U ime starih“, koji realizuje udruženje građana „Zlatiborski krug“, saznajemo kako je to bilo u „njihovo vreme“. Priče nas dovode i do suza i do smeha, a svaki način upoznavanja voljene osobe čini nam se nesvakidašnjim.
U selu Golovu živi Spasa Velanac, majka troje dece, baka petoro unučadi. „Bio je lep, zato sam se udala!“, kaže baka za svog upokojenog supruga. Spasa je odrasla u obližnjem selu, Rudinama, u porodici koja je bila bogata decom. Imala je osmoro braće i sestara. Iako tvrdi da se za svog supruga udala zato što joj se dopao, u očima joj vidimo malo sete. Udala se za njega, jer je bio jedinac. Jedincima su se, za razliku od današnjeg vremena, smatrali sinovi neke porodice, bez obzira na to da li su imali sestre ili nisu. Njen suprug je imao sestre. I bio je jedinac. „Ženska deca su tuđa čim se rode.“, dodaje baka. Brak, koji je zasnovan na površinskom dopadanju, ali i na želji da se pomogne ocu i porodici, uspešno se održavao godinama. Obogatio se rođenjem ćerke i dva sina, koji već imaju i svoju decu, a baka Spasa čak i praunuke.
U Dobroselici su nam o svojoj ljubavi pričali Mališa i Živana. Upoznali su se na seoskom vašaru, a njihovoj ljubavi „kumovala“ je Živanina tetka. Živana nam priča kako je pristala da se uda za Mališu iako je bio star momak, odnosno imao je 31 godinu. Žive daleko od dece, upućeni jedno na drugo. Mališa se često našali: „Šteta što mi Živana nije u ministarstvu, kad ovoliko voli da priča.“ Da bi zradila nešto novca, Živana odlazi na Zlatibor da prodaje luč. Za to vreme Mališa ostaje da čeka „svoju babu“ kako je zove. Nakon toliko godina zajedničkog života, provedenog u radu, teretu i sitnim radostima, posle toliko godina braka, Mališa biva i ljubomoran, pa se teško odvaja od svoje bake kada ide da prodaje luč.
Svako selo nosi neku priču, nostalgiju, sećanje na mladost, potrebu za pripadanjem. Ljudi daju savete, i svaki je dragocen. Čovek ne treba da samuje, treba da traži i da nađe tog nekog svog za ceo život. Strpljenje i kompromis su recepti za dugotrajne brakove, a ljubav dolazi sa godinama ako je u početku nema.
Jedna baka, koja nije želela da otkrijemo njeno ime, ispričala nam je svoju priču. Živela je u jednom zlatiborskom selu i imala sestru. Otac se ženio nekoliko puta, tako da je u kući bilo još dece. Da bi se olakšalo porodici, otac je odlučio da će bakinu sestru udati u susedno selo. Kada je to saznala, sestra je pobegla od kuće, jer je bila zaljubljena u drugog momka. Prosci su došli, i otac je pozvao našu baku. „Dao sam reč, jedna će se iz moje kuće večeras udati za ovog momka, meni je svejedno koja.“, seća se očevih reči. I tako se baka udala. Sa svojim mužem je živela u slozi, dobila dvoje dece, unučiće. „Bio mi je dobar, ne mogu da kažem.“, objašnjava baka. Nedostajala je ljubav. Verovatno su je godine donele u nekom drugom obliku.
Ovih dana je jedan deda ostao sam. Njegova supruga Dobrinka je preminula u svojoj 75. godini života, i sahranjena je u selu gde su i živeli- Gostilju. Kada bismo ih ranije obilazili, uvek su se smejali i pričali neke šale iz mladosti. Dobrinka je pričala kako su sve devojke iz sela uvek na vašarime želele da igraju pored jednog momka koji je najbolje igrao. Rašo bi se ponekad ljutio što ona ne priča o njemu. Sada je ostao sam u porodičnoj kući. Ima decu koja ga obilaze, ali nema njegove Dobrinke, sa kojom je pio kafu i koja je bila njgove oči, jer inače ne vidi dobro.
Sličnu ovim pričama imale su i: Dušanka, Zora i Mileva, kao i Milord, Vida, Gorgina, Blagoje…. Ista tradicija, isti običaji, ista ljubav. Ljubav koja se uči, od koje mi učimo. Ljubav koja nas ostavlja zapitanima zašto svoju slobodu odabira ne ostvarimo, zašto se ustručavamo da volimo, jer nam je to dozvoljeno. Ostavlja nas zapitanima da li bi neko drugi, kao u ovo staro zlatiborsko vreme, umeo bolje za nas da odabere.
Jagoda Jeremić, koordinator Volonterskog servisa
UG Zlatiborski krug
