Uklanjanje spomenika Dimitriju Tucoviću je počelo u nedelju 13.novembra a vest su objavile Beogradske Novosti. Gradska vlast u Beogradu su tako posle više meseci sprovele u delo plan kojim će biti omogućena rekonstrukcija trga Slavija. Planirano je da se na mestu gde se nalazi spomenik Dimitriju Tucoviću u prvoj polovini 2017.godine postavi fontana.
Prema planu bista Dimitrija Tucovića će biti postavljena u parku ispod zgrade Narodne banke Srbije u blizini Slavije, a zemni ostaci će biti sahranjeni u Aleji Velikana. Novosti u tekstu navode i da će “do kraja sledeće godine, spomenik biti postavljen na predviđenoj lokaciji između Trga Slavija i Ulice kralja Milutina, na sredini budućeg parka”.
Početkom godine po ovom pitanju su se oglasili i predstavnici opštine Čajetina koji su pokrenuli inicijativu da se Dimitrije Tucović sahrani u rodnom Gostilju. No, na predlog koji je iz Čajetine upućen u Beograd niko nije odgovorio. Sličnu inicijativu su imali i predstavnici grada Užica. Uklanjanju spomenika i prenosu zemnih ostataka su se protivili i članovi SKOJa koji su ovim povodom protestvovali u maju 2016.godine.
Nažalost, posle 67 godina Dimitrije Tucović će biti ponovo ekshumiran, kako bi bio sahranjen po šesti put. Prvo je bio sahranjen u blizini lajkovačkog sela Ćelije. Zatim su zemni ostaci preneti na groblje u Šušnjar. Potom su posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića preneti na vojničko groblje u Lazarevcu a 1939.godine su položeni u nedovršenu kriptu Hrama Svetog Dimitrija. Po završetku Drugog svetskog rata telo je preneto na Trg Slavija koji je preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. U međuvremenu trg je dobio novo staro ime Slavija.
Možda je najbolje o svemu što sadašnja vlast misli o Dimitriju Tucoviću rečeno u tekstu Novosti, ona će ga sahraniti sa svim vojnim i državnim počastima pošto je poginuo kao oficir Vojske Kraljevine Srbije u Kolubarskoj bici 20.novembra 1914.godine.
No ono po čemu je Tucović mnogo poznatija je njegova borba protiv surovog kapitalizma. On u jednom tekstu piše:
“Ovo su deca iz tekstilnih fabrika u Leskovcu. Od četrdeset sedmoro, šestoro ih je stupilo u fabriku od sedam godina, četrnaestoro od osam, dvanaestoro od devet, osmoro od deset, sedmoro od jedanaest. Rade u fabrici po 12 sati. Njihova starost je: četvoro od osam, petoro od devet, sedmoro od deset, desetoro od jedanaest, šesnaestoro od dvanaest, petoro od trinaest, jedno od četrnaest godina. Ovu decu fabrikanti Ilić, Teokarević i Petrović upropašćuju u svojim preduzećima, tamo ih tuku, pa kad polumrtva od rada i tortura popadaju, dolaze im noću roditelji te ih nose kući.”
Pored socijalnih tema Tucović je među prvima predosetio da na nacionalno izmešanim balkanskim teritorijama niko neće moći da formira čiste nacionalne države i zato se zalagao za Balkansku federaciju. Odlučno se protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije za vreme Prvog balkanskog rata, pišući o tome u knjizi Srbija i Albanija, gde je govorio o zločinima Srpske vojske 1912-1913.
Dimitrije Tucović je bio velikan dvadesetog veka i njegovo životno delo je ono što ga čini posebnim. Bio je pacifista koji ide u rat. Oficir koji javno govori o zločinima sopstvene vojske. Borac za jednakost u vremenu opšte nejednakosti. Nepotkupljivi idealista čiji ideali ni danas, stotinu godina kasnije, nisu dostignuti.
O njegovoj smrti su pisali Krleža, kao i Lav Trocki, koji u pismu Dragiši Lapčeviću 13. aprila 1915. godine, piše:
“Zajedno s Vama oplakivao sam našeg dragog prijatelja Dimitrija Tucovića, jednog od najboljih u našoj socijalističkoj porodici.”
Oni koji žele nešto više da saznaju o Dimitriju Tucoviću mogu pročitati Zbornik radova “Nova čitanja Dimitrija Tucovića – 100 godina posle” gde su o Tucovićevom delu pisali Dubravka Stojanović, Milivoje Bešlin, Petar Žarković…
