Seosko imanje, sa starom kućom, vodenicom, potokom i baštom, porodica Virić u selu Mušvete, nedaleko od Čajetine i Zlatibora, odlučila je da iskoristi i otvori vrata svog doma turistima i gostima iz celog sveta. Pre šest godina uspeli su da ostvare porodičnu želju, kategorisali su kuću, dobili maksimum četiri zvezdice, što znači da su u prvoj kategoriji seoskog turizma.
Za ćerku Miru turizmologa po struci, koja je završila master drugog stepena u turizmu, bavljenje seoskim turizmom je bila prava prilika da primeni stečeno fakultetsko znanje.
—Moja uloga je da dogovorim dolazak gostiju, da ih sačekam u Čajetini i prevezem do našeg domaćinstva. U putu ih upoznam sa selom, ispričam im ukratko o istoriji naše kuće. Majka priprema ručak sa kojim dočekujemo naše goste, trudi se da svako jelo odiše posebnom toplinom i mirisima koji će omamiti goste. Spremaju se samo domaća, srpska tradicionalna jela preko kojih se gosti upoznaju sa našom hranom, kulinarskom tradicijom. Otac gostima predstavi i upozna ih sa istorijom imanja, a takođe im pokaže kako radi vodenica i kako nastaje brašno—objašnjava Mira.
Do 2008. godine porodica Virić je opremila kuću, u kojoj su adaptirali za smeštaj gornji i donji sprat. Na gornjem spratu su tri dvokrevetne sobe, a u donjem delu se nalaze dnevni boravak, kuhinja i četvorokrevetna soba gde je ostavljen stari patos, koji je renoviran i sređen. Uz sve to, potrebno je još dosta ulaganja, a jedna od stavki je i uvođenje grejanja. Prema Mirinim rečima, mnogo je uloženo u opremanje objekta, ali je i dalje potrebno ulagati.
—Bavljenje seoskim turizmom nije oblast od koje se može živeti, to može biti samo dodatni prihod. Moja porodica se ne vodi mišlju da nešto zaradi, već nam je cilj da oživimo naše selo, da živi naša kuća, da dolazi narod i boravi tu. U ovoj vrsti turizma, novac se ne uzima na smeštaj već na ishrani. A to je onaj deo gde smo mi malo slabiji, jer nemamo svoje proizvode, ni domaće životinje, osim bašte u kojoj je gostima dozvoljeno da koriste sve povrće i voće. A sa druge strane, ja želim da i selo učestvuje u svemu tome. Lepo je kad dođu gosti, stranci, pa ih pošaljem kod komšija da kupe mlečne proizvode, rakiju, med, pa je onda i selo zadovoljno i na dobitku su.
U njihovom domaćinstu veliku pažnju privlači vodenica iz 1863. godine koja je i dalje u funkciji. Tu je i potok koji protiče 10 metara ispod kuće. U vodenici je pravi mini muzej koji se stalno dopunjava starim stvarima koje se dobiju od prijatelja ili pronađu u zabačenim ćoškovima tavana. Tu se mogu videti stvari i oprema koji su se nekad koristili za pravljenje sira, kajmaka, posude za nošenje vode i još mnogo toga.
Prema Mirinim rečima, na selo dolaze uglavnom, visokobrazovani i platežno sposobni ljudi. To je ona kategorija ljudi koja zna šta hoće, dolaze baš sa namerom da se odmore i izoluju od buke i vreve, da pre svega uživaju i šetaju u prirodi, da sede i popričaju sa lokalcima, da jedu prirodnu i zdravu hranu.
—Za ovih pet godina u našoj kući ugostili smo dostra stranaca, ali i naših ljudi. Stranci preko Turističke organizacije Zlatibor saznaju za seoski turizam i na nekoliko dana dolaze na selo, dok se domaći gosti javljaju putem sajta ili preko preporuke što je najbolji način promocije. Stranaca je bilo iz svih krajeva, ugostili smo Kanađane, Amerikance, Fince, Australijance, Evropljane. A imam informaciju od Turističke organizacije Zlatibor da bi ovog proleća trebalo da nam dođe jedna grupa Japanaca. Njima je sve zanimljivo, prvo od samog dočeka i ručka gde probaju jela naše domaće, tradicionalne kuhinje. Pre svega moramo da shvatimo da mi strance najviše možemo da privučemo gostoprimstvom, a da njima pre svega najviše u sećanju ostaju ljudi, pored svih prirodnih lepota kojih ima svuda po svetu—kaže Mira.
Tekst preuzet sa portala www.ero.rs uz odobrenje autorke, Milke Matković
