Na današnji dan pre 140.godine tadašnja kneževina Srbija je postala kraljevina. Srbija je formalno postala nezavisna 1878.godine odlukom Berlinskog kongresa. Kada je 1881.godine Rumunija postala kraljevina, javila se ista težnja i u Srbiji.
Vlada kneževine Srbije koju je vodio Milan Piroćanac je kao jedan od ciljeva postavila i priznanje Srbije kao kraljevine. Ova ideja je u početku naišla na odbijanje prvenstveno u Austro-Ugarskoj i Rusiji. Sredinom 1881.godine Srbija sklapa trgovinski sporazum sa Austro-Ugarskom. Po potpisivanju trgovinskog sporazuma sklopljena je i tajna konvencija kojom se Srbija obavezala da će održavati prijateljsku politiku prema Austro-Ugarskom i da neće zaključivati sporazume sa drugim zemljama bez odobrenja Austro-Ugarske. Ovim sporazumom Austro-Ugarska se obavezala da će pomagati održavanje i utvrđivanje dinastije Obrenović i da će podržati proglašenje Srbije kraljevinom, a njenog vladara kraljem.
Pripreme za proglašenje kraljevine su počele već krajem 1881.godine. Prvobitno je planirano da se Kraljevina proglasi u januaru 1882.godine ali je bankrotstvo Generalne unije (kompanija koja je trebala da gradi prugu Beograd – Niš) izazvalo ozbiljnu krizu. S druge strane u Bosni i Hercegovini je u februaru izbio seljački ustanak što je predstavljalo problem za Austro-Ugarsku.
Milan Obrenović je shvatio da je proglašenje Kraljevine idealan način da se skrene pažnja sa ustanka u Bosni i bankrota Generalne unije stoga se nastavilo sa pripremama. Bizmark nije bio pristalica proglašenja Srbije kraljevinom i za Nemce je ova odluka bila preuranjena.
Proglašenje se trebalo izvršiti na Velikoj narodnoj skupštini, po običaju i savetu Rusije, ali kako je trebalo brzo delovati sazvana je “obična” Skupština. Poslanici su se sastali 6.marta po 22.februara po julijanskom kalendaru (6.mart po gregorijanskom) i usvojili su Zakon kojim se “Knjaževstvo Srbija proglašava za Kraljevinu Srbiju”. Predstavnici Skupštine su po usvajanju Zakona otišli u dvor gde su zamolili Milana Obrenovića da prihvati odluke Skupštine. Potom su sva crkvena zvona oglasila proglašenje Kraljevine. Knez Milan M. Obrenović IV postao je nasledni Kralj Srbije pod imenom Milan Prvi, a Kralj i Kraljica poneli su titulu “Kraljevsko Veličanstvo”.
Kraljevinu Srbiju je prva priznala Austro-Ugarska 7.marta, a zatim je usledilo priznanje i ostalih velikih sila. Carska Nemačka i Kraljevina Italija su novi rang Srbije priznale 8.marta. Francuska je priznala Kraljevinu Srbiju 9. marta, a Velika Britanija 10. marta 1882. godine. Carigrad je to učinio notom od 12. marta. Priznanje je stiglo i od kineskog cara i predsednika SAD, Artura Čestera, koji je 4. maja 1882. poslao Judžina Skajlera za prvog diplomatskog predstavnika SAD u Srbiju. Od velikih sila ostala je još Rusija, koja je o nameri srpskog vladara upoznata specijalnim pismom predsednika vlade, kao i svi drugi dvorovi, Poslanik Persijani primljen je 9. marta u dvoru. Po zapovesti cara Aleksandra III, on je izjavio da Rusija priznaje Milanu kraljevsku titulu.
Jula 1882. godine donet je Zakon o grbu Kraljevine Srbije. Grb je urađen tako da se vidi veza sa srednjovekovnom nemanjićkom državom. Nemanjićki orao i grb Kneževine ukomponovani su u grb Kraljevine; dvoglavi orao na crvenom štitu sa kraljevskom krunom. Izradio ga je u Beču baron Štrel. Srbija je nezvanično dobila himnu još 1872. godine, povodom punoletstva kneza Milana. Bila je to Srpska himna, a istovremeno je nastala i Kneževa himna, obe napisane od strane Jovana Đorđevića. Srpska himna uneta je u pozorišni komad „Markova sablja“. Sa izmenjenim stihovima i novim naslovom (Bože pravde), Srpska himna postala je himna Kraljevine Srbije. Komponovao ju je Davorin Jenko.
Narastajuće tenzije su i prvobitni plan o krunisanju potisnule u drugi plan, Miropomazan kao maloletnik, 5. jula 1868. god. u Sabornoj crkvi u Beogradu, Milan Obrenović za vreme svog kraljevanja nije pokazivao da mu je posebno stalo do čina krunisanja. Pošto mu car Franja Josif nije dao krunu pohranjenu u Beču, za koju se pogrešno mislilo da je Milutinova, on više to pitanje nije pokretao. Međutim od 1882, ne slučajno, kralj naglašava značaj Žiče– kao svetog mesta u kojem su krunisani srednjevekovni srpski vladari, od Stefana Prvovenčanog na ovamo. On sam je po proglasu Kraljevine pohodio Žiču, a nekoliko godina kasnije na poklonjenje senima Svetog kralja Stefana Prvovenčanog išao je i njegov sin, kraljević Aleksandar (1889).
Proglašavanje kraljevine nije obezbedilo političku stabilnost. Kralj Milan se konstantno sukobljavao sa političkim strankama. Vojskom je morao da uguši Timočku bunu (1883) a dve godine kasnije je poražen u ratu sa Bugarskom.
Kralj Milan se ubrzo sukobio sa Narodnom radikalnom strankom. Sukobi su kulminirali 1883.godine pobunom u Timočkoj krajini. Dve godine kasnije kralj Milan je doživeo poraz u Srpsko-bugarskom ratu.
Kraljevina Srbija je trajala sve do 1. decembra 1918, kada je proklamovano stvaranje – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Proglasom kraljevine, međutim, nije se uspelo u dosezanju nacionalog jedinstva. Partijski sukobi su iz dana u dan jačali, da bi kulminirali u Timočkoj buni 1883. godine. Svi napori da pronađe tačku sporazuma sa najjačom strankom u zemlji okončani su bez uspeha, što je bitno uticalo i na kraljevu konačnu odluku o napuštanju prestola.
