Za razliku od Morave, Ponikve su bitno logičnije razvijale. Morava je dobila ogroman, puno prevelik terminal na kojem danas lete tek dva tjedna leta sa ATR 72, a u tri mjeseca sezone tek šest letova sa istim avionom. Za razliku od toga Ponikve su napravile mali skroman terminal koji bi bio više nego dovoljan za promet nekoliko aviona dnevno, tj. jedan avion od do 240 putnika LCC odjednom, dakle svakih pola sata ili tri manja ATR 72 u pola sata. Ponikve imaju malu stajanku (apron) za dva aviona.
Ponikve su imale razumnu obnovu uzletno-sletne staze, na koju danas mogu slijetati avioni do A321, za razliku od Morave koja je na obnovu uzletno-sletne staze potrošila 8 milijuna EUR i onda ustanovila da staza nema mogućnost slijetanja težih aviona sa više od 80 putnika.
Ponikve imaju tek dva zaposlenika, Morava ih ima preko 50. Za svega dva leta tjedno i oko 200 putnika u jednu stranu mjesečno.
Da je država uložila samo 2,5 milijuna EUR u ogradu i navigacijsku opremu Ponikve bi bile slatki mali aerodrom na oko 250 km od Beograda i Niša, koji bi zadovoljavao potrebe lokalnog stanovništava ali i velikog turističkog centra Zlatibor. Daleko logičnije nego Morava koja je na samo 155 km od Beograda autoputom, za što treba manje od sat i pola. Jasno da onda Morava ne može konkurirati Beogradu koji ima brdo linija i frekvencija. Kako, pobogu, konkurirati sa dva tjedna leta za Beč ili Istanbul, ako iz Beograda za te gradove imate 40 do 45 letova tjedno?
Srbija je u Ponikve trebala uložiti tih traljavih 2,5 milijuna EUR, aerodrom je trebao zaposliti 15 do 20 zaposlenika, imati 2-3 leta dnevno, te brdo aviona poslovne avijacije (kojih ima i danas). I bio bi slatki mali aerodrom sa stotinjak tisuća putnika. Te bi bio financijski pozitivan i donosio benefit lokalnoj zajednici. Za razliku od Morave.
Tekst prenosimo uz dozvolu autora
