Hejzel je već sa 12 godina znala da će umreti od raka i bila je prihvatila tu činjenicu kada se desilo čudo u obliku eksperimentalnog leka koji je zaustavio napredovanje bolesti, bar za neko vreme, i produžio joj život i priliku za nova iskustva koja inače nikada ne bi doživela. Hejzel je oberučke prihvata tu šansu i nastavlja školovanje, od kuće doduše i upisuje studije. Ali ipak živi u strahu, uvek na ivici da se bolest pogorša, uvek na distanci od ljudi i života jer ne želi da se zbog svog stanja, s ikim zbližava.
Pravila koja je sama postavila neće joj nimalo vredeti kada upozna Augustasa, momka koji se takodje borio sa rakom i toj borbi izgubio nogu. Zajedno sa njim će se uputiti na putovanje i potragu za odgovorom, šta se dešava sa svetom nakon što me bolest savlada, šta je sa onima koje ostavljam za sobom, porodica, prijatelji, ljubav…
U jednom trenutku Hejzel će reći:
“Želim da oni budu srećni kad me ne bude više bilo. Želim da znam da jesu srećni, da su nastavili dalje sa svojim životima. Iako ona veruje da ne bi mogla bez njih jer je najteže odreći se ljubavi i sreće.
