Početkom marta 1941.godine postalo je jasno da će Kraljevina Jugoslavija pristupiti Trojnom paktu. Hitler je u prethodnom periodu uspeo da Paktu priključi Rumuniju i Bugarsku tako da je Jugoslavija ostala jedina neutralna država na Balkanu. Činjenica da je italijanska vojska bila u defanzivi na grčkom frontu i da su se u Atinu iskrcale britanske trupe nije išla u prilog jugoslovenskoj neutralnosti.
Na kraju, posle dugih pregovora u kojima je vlada Cvetković – Maček pokušala da što više smanji obaveze Jugoslavije 25.marta je u Beču potpisano pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Ova vest je u Beogradu dočekana sa velikim razočaranjem i besom kako građana tako i vojnih i političkih krugova. Grupa oficira iz Komand vazduhoplovstva predvođena generalom Mirkovićem se odlučila da smeni vladu vojnim putem. Njima su se u ovoj nameri priključili i drugi oficiri kao i major Živan Knežević, koji je komadnovao jednim bataljonom Kraljeve garde.
Za vođu pobune je izabran general Dušan Simović koji je odlučio da operacija počne u 1.00 čas 27.marta. Planom je predviđeno da se do jutra zauzmu zgrade Generalštaba, Komande Beograda, Vlade, Uprave grada. Takođe je trebalo uspostaviti kontrolu i nad radio stanicom Beograd, glavnom poštom, električnom centralom i vodovodom. Pored zauzimanja objekata pobunjenici su pripremili i hapšenja članova vlade Cvetković – Maček kao i oficira za koje su znali da neće podržati puč.
Načelnik Generalštaba general Kosić je te večeri od namesnika Perovića i Stankovića tražio pismeno ovlašćenje da preuzme komandu nad garnizonom u Beogradu kako bi sprečio udar. No, dok su se namesnici konsultovali pobunjenici su stupi u akciju.
Grupa pukovnika Dragutina Savića je bez borbe zauzela aerodrom u Zemunu, dok je jedinica pukovnika Dimić osigurala mostove na reci Savi. Zgradu gradske uprave je zaposela grupa pukovnika Stjepana Burazovića. Ova jedinica je zauzela i zgradu uprave policije i gradsku radio stanicu. Za to vreme gardijski major Živan Knežević je sa gardijskim bataljonom zaposeo zgradu Generalštaba kao i zgrade obližnjih ministarstava. Ova grupa je uhapsila predsednika vlade Cvetkovića, kao i generala Petra Kosića i većinu ministara. Kraljevski dvor je zauzela jedinica gardijskog pukovnika Stojana Zdravkovića kod je potpukovnik Miodrag Lazić komandovao jedinicom koja je upala u glavnu poštu. U toku noći pobunjenici su preuzeli i kontrolu nad železničkim stanicama u Beogradu. Svi ciljevi su ispunjeni bez borbe i u 2.30 minuta general Dušan Simović je preuzeo komandu nad gradom Beogradom.
U 4.00 časa je na radio Beogradu pročitana kraljeva proklamacija:
” Srbi, Hrvati i Slovenci!
U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavku. Moja verna voiska i mornarica stavili su mi se odmah na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja.
Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurniji način, da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T Simoviću.
S verom u boga i u budućnost Jugoslavije, pozivam sve građane i sve vlasti u zemlji na vršenje svojih dužnosti prema Kralju i Otadžbini.”
Kraljeva proklamacija je emitovana na radiju više puta u toku dana, a glas koji su građani čuli na radiju nije bio glas kralja Petra II već kapetana korvete Jakova Jovovića.
General Simović je potom predstavnike političkih stranaka obavestio da je vojska odgovarajući jednodušnom osećaju naroda da sačuva slobodu i nezavisnost zbacila vladu Dragiše Cvetkovića i namesništvo i da mladog kralja Petra II proglasila punoletnim. Potom je usledilo formiranje nove vlade. Simović je na postojećim pozicijama zadržao sve ministre Hrvatske seljačke stranke koji su bili i u vladi Dragiše Cvetkovića. Pošto je završeno formiranje vlade Simović je obavestio kralja Petra II o situaciji koji je potom potpisao kraljevsku proklamaciju kao i ukaz o imenovanju Dušana Simovića za predsednika vlade.
U 10.00 časova preko radija, „u ime svih vladika srpskih, sakupljenih na Svetom Arhijerejskom Saboru“ i u svoje ime, patrijarh Gavrilo Dožić je blagoslovio puč. Pošto je vest objavljena na radiju a uz blagoslov patrijarha narod se okupio na ulicama Beograda.
Oko 10.30 demonstrantima su se priključile i organizovane grupe komunista. U to vreme počinju da se pojavljuju i parole “Pakt sa Rusijom”, a zatim slede “Bratski Sovjetski Savez”, “Branit ćemo zemlju”, “Bolje rat nego pakt” i “Bolje grob nego rob”. Komunisti su i česti govornici tokom dana. Oni od vlasti traže borbu protiv fašista, ukidanje logora i savez sa SSSRom.
U toku dana vojska je u Beograd vratila i namesnika kneza Pavla iz Zagreba koji je iste večeri napustio Jugoslaviju sa porodicom.
Pad vlade Cvetković – Maček je izazvao oduševljenje u britanskim i američkim medijima, dok je u nemačkim medijima situacija bila obrnuta. Hitler je naredio da se pored planiranog napada na Grčku krene i u napad na Kraljevinu Jugoslaviju. Nemačke trupe su se brzo prikupile na jugoslovenskim granicama i već 6.aprila je počeo napad. Jugosloveska vojska nažalost nije mogla da parira nemačkim trupama kako materijalno tako i organizaciono i 17.aprila jugoslovenska vojska je kapitulirala a državu su okupirale nemačke, mađarske, italijanske i bugarske trupe.
