U ovom članku bih izdvojio deo teksta koji je ministar finasija Kraljevine Srbije, Čedomilj Mijatović, u svom radu „Mišljenja o osiguranju“ napisao u „Trgovinskom glasniku“:
„Ja bih želeo da dođe, a nadam se da će doći jedno sretno doba u 20.veku, kada će svaki Srbin mladoženja svojoj nevesti na dan venčanja pokloniti dokumenat, koji joj osigurava parče hleba u slučaju smrti njegove, kada će svaki otac na dan kad mu se dete rodi, osigurati ovome da kad postane punoletan, primi bar toliki kapital, da alate za rad nabavi, kao i devojčici miraz, da će svaki neženjenik smatrati za milu i neodoljivu dužnost, da osigura, da se na dan njegove smrti opštini njegovoj položi bar 1.000 dinara na dobrotvorne ciljeve, doba, kad ni jedne kuće neće biti, koja nije osigurana za slučaj požara, ni jedne njive, ni jednog vinograda, ni jednog voćnjaka koji nije osiguran za slučaj štete od elementarne nepogode, i kad će ne samo svaki činovnik nego i svaki seljak i svaki zanatlija moći da svojoj ženi i deci osigura penziju, i na posletku kad će svaki radnik za slučaj starosti ili privremene nemoći osigurati sebi izdržavanje…kao plod svojih napora i svoga poštenog ugovora s jednom domaćom ustanovom za osiguranje“.
Ove reči mi se čine važne i danas. Nadam se da će u nekom skorijem vremenu veremenu biti i dostignute.
