Na današnji dan, 28.juna 1921.godine poslanici Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca je usvojila ustav novoformirane Kraljevine. Privremeno narodno predstavištvo je u septembru usvojilo Zakon o izborima narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu koji je predviđeno da pravo glasa imaju svi muškarci stariji od 21 godine. Pravo da budu birani su imali svi pismeni muškarci stariji od 25 godina. Zakonom je bilo propisano i da svaki peti poslanik mora imati fakultetsko obrazovanje pa su to bili kvalifikovani poslanici. Pravo glasa nisu imale žene, vojnici, oficiri i policijski činovnici. Biralo se 419 poslanika tj po jedan poslanik na svakih 30.000 stanovnika.
Izbori za ustavotvornu skupštinu su održani 28.novembra 1920.godine glasalo je 1,6 miliona birača, a biralo se 415 poslanika pošto glasanje nije moglo biti održano na teritorijama pod italijanskom okupacijom. Najviše glasova je osvojila Jugoslovenska demokratska stranka 319.448 (92 mandata), zatim slede Narodna radikalna stranka 284.575 (91), Hrvatska pučka seljačka stranka 230.590 (50), Komunistička partija Jugoslavije 198.736 (58), Savez zemljoradnika i Samostalna seljačka stranka 151.603 (39), Jugoslovenska muslimanska organizacija 110.895 (24), Slovenačka narodna stranka 58.971 (14),Hrvatska pučka i Bunjevačko-šokačka stranka 52.333 (13), Jugoslovenska socijaldemokratska stranka 46.971 (10), Narodna tursko-šiptarska organizacija “Džemijet” 30.039 (8) i ostale stranke 16 mandata.
Ustavotvorna skupština se sastala 12.decembra 1920.godine. Svoja punomoćja je predalo 342 poslanika dok su Hrvatska pučka seljačka stranka i Hrvatska stranka prava odbile da predaju punomoćja i nisu učestvovali u radu skupštine.
Vlada je 29.decembra izdala “Obznanu” kojom je ograničen rad Komunističke partije Jugoslavije pod izgovorom borbe protiv “boljševičke opsnosti”. Komunistički poslanici su 11.juna napustili Ustavotvornu skupštinu u znak protesta protiv progona komunista.
Svi politički akteri su imali svoje predloge kako ustavno odrediti novu državu i kretali su se od republikanskog do konarhističkog uređenja i od konfederacije do čvrste unitarne države. Dosta je polemike bilo vezano i za ime. Opozicija je predlagala da se nova država nazove Jugoslavija dok su provladini poslanici bili da se imenom pokaže da se radi o državi ravnopravnih naroda.
Na kraju su poslanici morali da se izjasne o predlogu Nikole Pašića koji je predviđao da država bude podeljena na 35 oblasti, od 200.000 do 600.000 stanovnika, u kojima postoje i samoupravni organi, sa ograničenom nadležnošću. Unutrašnja uprava je podeljena između državnih i samoupravnih organa. Nadležnost samoupravnih organa je ograničena na pobrojane predmete.
Kada je rasprava o Ustavu završena postavilo se pitanje izglasavanja ustava pošto su poslanici hrvatskih i slovenačkih stranaka i komunisti (ukupno 161 poslanik) napustili Skupštinu 258 poslanika je moglo glasati. Vlada je imala podršku 183 poslanika a za većinu je trebalo pridobiti još 27 poslanika. Vlada je uspela da pridobije Jugoslovensku muslimansku organizaciju, Džemijet iz Makedonije, kao i grupa slovenačkih poslanika. Tako da je 28.juna Ustav usvojen sa 223 glasa za dok je 196 poslanika bilo protiv.
Muslimanski i turski poslanici su pristali da glasaju za Ustav pošto je vlada osigurala koncesije begovskim veleposednicima u Makedoniji i Bosni i Hercegovini. Sličan sporazum su sklopilo i dest slovenačkih zemljoradnika.
Način kako je ustav usvojen je izazvao bes opozicije koja je smatrala da je ustav usvojen prevarom uz potkupiljivanje poslanika.
Ustavom je usvojeno shvatanje da su Srbi, Hrvati i Slovenci samo tri plemena jednog naroda, odnosno troplemeni narod. To shvatanje je našlo izraza i u državnom grbu, zastavi i službenom jeziku. Formula „ troplemeni“ narod u nacionalnom pogledu bila je vrsta kompromisnog unitarizma, to jest srednjeg puta između integralnog jugoslovenstva (koje ne poznaje posebne narode ili nacije) i teze o postojanju više nacija.
Usvojivši načelo kompromisnog unitarizma, Ustav je usvojio i načelo da „troplemeni” narod mora imati i jedinstvenu organizaciju vlasti. Nasuprot tome, hrvatske i slovenačke stranke su tražile veću decentralizaciju u državnim poslovima. Prema njihovom mišljenju, Srbi su svojom većinom u Narodnoj skupštini mogli donositi zakone i voditi politiku u skladu sa svojim interesima. Hrvatske i slovenačke stranke su tražile prenošenje zakonodavnih i upravnih nadležnosti na decentralizovane jedinice. Unitaristi (radikali i demokrate) odbacivali su tu argumentaciju tvrdnjom da bi se na taj način stvarale države u državi. Unitaristi su smatrali da Srbi, Hrvati i Slovenci kao jedan narod treba da imaju i jedinstvenu državu, koja bi značila negaciju istorijskih pokrajina koje su nastale kao tuđinske tvorevine i bile potencijalni izvor separatizma. U skladu sa tim, smatrali su da je jedinstvena država, utemeljena na demokratskim principima i parlamentarizmu, garancija za slobodan razvoj svakog naroda (plemena) i brana od bilo čije dominacije.
Ustavom su umesto istorijskih pokrajina (Hrvatske, Dalmacije, Vojvodine itd.) kao najviše upravne jedinice predviđene oblasti od najviše 800.000 stanovnika, koje bi bile osnovane u skladu sa „prirodnim, socijalnim i ekonomskim prilikama”. To je značilo unitarno državno uređenje i jedinstveno državljanstvo. Osim oblasti, Ustavom su, kao upravne jedinice, predviđeni okruzi, srezovi i opštine.
Vidovdanski ustav nije bio dugog veka. Kralj Aleksandar je 6.januara 1929.godine raspustio Narodnu skupštinu i uveo je diktaturu, a u septembru 1931.godine je proglašen Oktroisani ustav čime je vidovdanski ustav stavljen van snage.
Iz današnje perspektive jasno se vidi da su stavovi političkih faktora teško mogli da se usaglase i da se dođe do kompromisa. Za srpske političare stvaranje države koja bi imala slične temelje kao Austro-Ugarska je bilo neprihvatljivo, s druge strane uvođenje centralističke države je bilo neprihvatljivo za hrvatske političare. Uspeh Komunističke partije je uplašio kapitalističku elitu i odluka o zabranjivanju komunista je samo radikalizovala situaciju. Činjenica da je na kraju Ustav usvojen ne zahvaljujući principima i idealima već zbog odluke vlade da turske veleposednike obešteti za oduzetu zemlju u agrarnoj reformi će biti najveći teret Vidovdanskog ustava i seme razdora u političkoj eliti.
