Antoni Foker je postao poznat kao konstruktor lovaca u Prvom svetskom ratu, a slavu je stekao konstrukcijom troktrilnog lovca Dr. I. Po završetku Prvog svetskog rata Foker je svoju fabriku prebacio u Holandiju.
Holandsko kolonijalno vazduhoplovstvo (Militaire Luchtvaart van het Koninklijk Nederlands-Indisch Leger ML-KNIL) je 14.novembra 1934.godine naručilo lovac koji je trebao da bude jeftin, robustan i čvrst. Fokerov glavni projektant Erih Šacki (Erich Schatzki) je predložio niskokrilac, fiksnog stajnog trapa i zatvorene kabine.
Avion je imao kostur od varenih čeličnih cevi, nosna i centralna sekcija su prekrivena limom, a repna platnom. Krilo je imalo 2 ramenjače i rebra od šperploče a za oplatu je korišćeno sendvič drvetom. Ugrađen je slobodnonoseći stajni trap. Šacki je zadržao fiksni stajni trap iz dva razloga: prvo, zato što bi brzina sa uvlačećim stajnim trapom bila svega 15 km/h veća; drugo, kompleksnost uvlačećeg stajnog trapa bi otežala održavanje; i treće, zbog povećane težine smanjila bi se brzina penjanja.
Planirano je da se ugradi motor Rolls-Royce Kestrol IV od 650 KS, s kojim je prema proračunima avion je trebao da ima maksimalnu brzinu od 410 km/h na visini od 4.250 m i plafon leta od 10.000 m. Iza motora je postavljen rezervoar od 350 litara s koji je obezbedio dolet od 890 kilometara. Kabina je postavljena iza izlazne ivice krila, pokrov kabine je postavljen na klizače, a otvarao se unazad i rađen je od pleksiglasa.
Prototip D.XXI-1 je naručen 1935.godine, uz izmenu da se avion opremi već proverenim zvezdastim motorom Bristol Mercury VI-S od 645 KS sa Ratierovom elisom. Prototip (FD-322) je poleteo prvi put 27.februara 1936.godine sa aerodroma Ajndhoven pod komandom probnog pilota Emila Manečka (Emil Maineck). U to vreme šef projekta je postao inžinjer Beling (Marinus Beeling) jer je E. Šacki prešao u konkurentsku kompaniju „Kolhoven“ (Koolhoven).
Prva testiranja su pokazala da je avion pokretljiv i lak za letenje, i da ima maksimalnu brzinu od 420 km/h. Iako je avion ispunio tražene uslove Kolonijalna komanda (ML-KNIL) je odustala od nabavke lovca jer se smatralo da se Indonezija može bolje braniti bombarderskim snagama.
Komanda holandskog vazduhoplovstva je 24.novembra 1936.godine kupila prototip D.XXI-1. Testiranja su obavljena između 25.novembra 1936.godine i 10.januara 1937.godine. Državna komisija je ocenila da avion ima potencijala ali da je maksimalna brzina mala. Naime, u to vreme su se već pojavili bombarderi koji su imali maksimalnu brzinu od oko 400 km/h.
Foker je kako bi povećao brzinu ugradio motor Bristol Mercury VIII od 840 KS s kojim je na testovima postignuta maksimalna brzina od 460 km/h. Avion je označen kao D.XXI-2. Pored veće brzine od Fokera je zatraženo da se izvrši standardizacija delova kako bi cena proizvodnje bila niža. Prema zahtevu delovi D.XXI su morali da budu standardizovani sa delovima bombardera Foker T.V.
U međuvremenu su se za avion zainteresovali i inostrani kupci kao što su Danska, Finska i Španija. Foker je ovim državama ponudio više varijanti nudeći im različite kombinacije naoružanja i motora. Prve narudžbine su usledile već 1937.godine, Finska je naručila 7, Holandija 36 D.XXI-2, a Danska 2 D.XXI-1.
Holandski D.XXI su naoružani sa 4 mitraljeza od 7.92 mm, i to 2 sinhronizovana u trupu sa po 500 metaka i 2 u krilima sa po 300 metaka. Finski su naoružani sa 4 mitraljeza od 7.7 mm u krilima a danski su imali 2 topa od 20 mm ispod krila i 2 sinhronizovana mitraljeza od 7.92 mm u trupu. Pored gotovih aviona Finska je kupila i licencu za proizvodnju još 14 primeraka, a Danska za 10 i Španija za 50. U Finskoj je avion trebalo da se proizvodi u Državnoj fabrici aviona (Valtion Lentokonetehdas) a od holandskih se razlikovao po motoru jer je ugrađivan licencni motor Mercury VII koji se već proizvodio u Finskoj i Poljskoj. U Španiji je D.XXI trebalo da se proizvodi u pogonima Hispano Aviacion, ali je proizveden samo jedan (ugrađen je sovjetski motor M-25 koji je skinut sa I-16) pre no što je fabrika pala u ruke frankista.
Prvi D.XXI su isporučeni Finskoj u novembru 1937.godine, dok je Holandija svoje D.XXI dobila između 20.jula 1938.godine i 9.septembra 1939.godine (serijski brojevi od 212 do 247). A probni pilot H. Leegstra je leteći na D.XXI-2 (No. 217) postavio holandski visinski rekord od 11.400 metara.
Finska je 30.novembra 1939.godine raspolagala sa 41 D.XXI od kojh je 36 bilo operativno, a raspoređeni su u sastav 24.lovačke eskadrile (24 HLeLv). Enio Lukanen je 1.decembra leteći na D.XXI (serijski broj FR-104) oborio prvi sovjetski avion, bombarder SB-2 u Zimskom ratu. U naredna tri meseca finski piloti su prijavili obaranje 130 sovjetskih aviona uz gubitak od 12 D.XXI od čega je polovina izgubljena u nesrećama.
U aprilu 1940.godine usledilo je vatreno krštenje za Danske D.XXI. U državnoj fabrici aviona u Kopenhagenu izrađeno je 8 primeraka D.XXI tako da je u trenutku nemačkog napada 9. aprila 1940.godine Danska raspolagala sa 10 D.XXI u sastavu 2.lovačke eskadrile. Meseršmiti Bf -109 su napali aerodrom 2.lovačke eskadrile u trenutku poletanja. Većina danskih D.XXI je uništeno na zemlji a jedan prilikom poletanja. Tri sata kasnije rat je bio završen.
Rat je za holandske D.XXI počeo 10.maja 1940.godine. Od 36 D.XXI 28 je bilo operativno a raspoređeni su u tri eskadrile (1e JaVA, 2e JaVA i 5e JaVA). U toku pet dana rata D.XXI su se dobro pokazali, među njihove najveće uspehe ubraja se obaranje 18 Ju-52/3m iz grupe od 55 aviona, prvog dana rata. Ukupno su piloti D.XXI imali 15 potvrđenih i 17 verovatnih pobeda uz gubitak od 5 aviona na zemlji i 11 u vazdušnim borbama. Brzina nemačkog napredovanja i intenzitet borbi je brzo smanjio broj operativnih aviona, tako da je 15.maja 1940.godine bilo samo 8 borbeno sposobnih D.XXI.
I pored kapitulacije Holandije nastavljena je upotreba D.XXI. Finska je početkom 1941.godine obnovila proizvodnju uz određene izmene. Kako su motori Bristol Mercury VII i VIII bili neophodni za proizvodnju bombardera Blenhaim u SAD je kupljeno 80 motora Pratt&Whitney Twin Wasp Jr. SB4-C/-G od 825 KS. Novi model je označen kao D.XXI-3, a od D.XXI-2 je bio za za oko 100 kg teži (D.XXI-2 1.451 kg prazan i 2.052 pri poletanju a D.XXI-3 1.535 kg prazan i 2.188 kg pri poletanju). Kako je novi motor bio nešto slabiji maksimalna brzina je iznosila 436 km/h, a postojala je i mogućnost da se stajni trap zameni skijama. Korišćena je Hamiltonova Standard elisa.
Na jednom od ovih aviona ugrađen je uvlačeći stajni trap, ali to nije dovelo do većih poboljšanja performansi. Istovremeno su urađeni: projekat 150 (opremljen motorom Bristol Hercules), projekat 151 (opremljen motorom Rolls-Royce Merlin), projekat 152 (opremljen motorom Daimler-Benz DB 600H). Svi ovi modeli su imali uvlačeći stajni trap i poboljšanu aerodinamiku, ali se nije otišlo dalje od prototipa. Poslednji finski model je bio D.XXI-5 sa motorom Bristol Pegasus X od 920 KS, a proizvedeno ih je svega 5.
Ovako modifikovani D.XXI su korišćeni od početka napada na SSSR sve do kraja rata 1944.godine. U toku ovih operacija finski piloti lovci su oborili 61 sovjetski avion uz gubitak od sedam aviona. Finska je između 1939 i 1945.godine raspolagala sa ukupno 93 D.XXI u različitim varijantama.
U svim fabrikama je ukupno proizvedeno oko 150 primeraka i to: 2 D.XXI-1, 53 D.XXI-2, 38 D.XXI-3 38, 50 D.XXI-4, 5 D.XXI-5, kao i 8 D.XXI proizvedenih u Danskoj i 1 D.XXI u Španiji).
Izvor: muzej.as.org.rs
